Средња школа - Лукијан Мушицки




БИЋУ ПРОМЕНА КОЈУ ЖЕЛИМ ДА ВИДИМ У СВЕТУ

Овај пројекат се истовремено одржавао у још десетак школа у Србији. У радионицама, којима су руководиле Ирис Копчански и Нада Срећков, наша педагогица, учествовали су ученици свих смерова првог и другог разреда наше школе. Основна идеја пројекта је подизање свести о толеранцији и начинима ненасилне комуникације младих. Обука је подразумевала 10 радионица које су се одржавале у просторијама наше школе. Радионице су превасходно састављене од разних игара, путем којих смо могли да откријемо и проверимо своја осећања, ставове и размишљања у различитим ситуацијама. Поменуте иге у себи су садржавале разне поруке и поуке, које смо откривали анализирањем наших осећања и разговорима након тих игара. На овај начин могли смо да сазнамо много о себи, али и о другима.Током рада, често смо били подељени у групе - екипе, па смо међусобним слушањем морали да дођемо до решења задатака који су нам били постављени. Задаци нису били нимало једноставни и често је долазило до неслагања у размишљањима, тако да смо морали да се договарамо, усклађујемо и да правимо компромисе да бисмо стигли до постављених циљева. У склопу ових радионица смо гледали и један филм пун насиља, који смо такође коментарисали, а радили смо и форум театар, који је био стварно веома занимљив (бар мени). Да би све функционисало како треба, постојала су и правила која смо сами осмислили и поштовали. Све је била ствар договора и поштовања својих, али и туђих потреба. Радионице су биле врло поучне (за оног ко је хтео да научи нешто), врло занимљиве и штета што нису трајале дуже...:-(((... Драго ми је што сам се пријавила за учешће у овом пројекту и што сам активно учествовала, покајала бих се да нисам. Научила сам доста о себи, али и о другима.Надам се да ће они који су учествовали у овој обуци, своја знања и искуства пренети и на остале у школи који нису присуствовали овим радионицама. А посебно се надам да ће се ниво толеранције и ненасилног понашања подићи на највиши ниво, јер је управо то и циљ овог пројекта! П.С.Како се каже: „НИЈЕ ТЕШКО БИТИ ФИН“, али стварно!!!!! 29. јануара 2009. учесници пројекта „Бићу промена коју желим да видим у свету“ организовали су јавну акцију на темеринској пијаци и у Средњој школи „Лукијан Мушицки“. Том приликом, делили смо пролазницима бомбоне са „рецептом“ за добро расположење и са поруком да толеранција, међусобна комуникација, па и сама лепота живљења, зависе од свакога од нас, од мало добре воље и још мало труда.


САЈАМ ИМАГИНАРНИХ ПРЕДУЗЕТНИКА

14.05.2010. године, у нашој школи по други пут одржана је манифетација под називом "САЈАМ ИМАГИНАРНИХ ПРЕДУЗЕТНИКА", чији су главни актери били наши ученици - матуранти смера економски техничар,односно друга генерација економских техничара која је успешно привела крају своје школовање. Ученици 4-4 били су подељени у шест "имагинарних предузећа" и тог дана управо су имали промоцију свијих фирми и делатности чији су аутори сами били. Циљ манифестације је био пре свега промоција вештина и стечених знања из области маркетинга, рачуноводства и економије уопште, а и промоција позитивне енергије и креативног духа који је тог дана био и више него очигледан. Сајам је имао и такмичарски карактер, те је једно предузеће по одуци чланова комисије и гласова посетилаца сајма победило и добило од школе новчану награду у износу од 10.000 дин. Победничко предузеће било је имагинарни предузетник "ЗЛАТНО БУРЕНЦЕ" - сеоски туризам. а ученици који су били тог дана запослени у поменутом предузећу су: ЗДРАВКО МИЛИЋЕВИЋ, ИГОР ВУКОБРАД, НИКОЛА ГРЦИЋ, МАКСИМ БОРОЈЕВИЋ, ФИЛИП КЉАЈИЋ И НЕЂЕЉКО ЗВИЦЕР.

ЗАВРШНА ПРИРЕДБА

Идеја за завршну приредбу, посвећену матурантима,постојала је одавно. Ради се о једној, наизглед једноставној теми. Свадба! Али, не било каква, већ српско-мађарска. Зашто нам није било лако? Не због текста, глуме, сценографије, костима и осталих реквизита. Подела улога је ишла лако, било је много ученика из српских и мађарских одељења, неки од њих су знали и оба језика. Дружење није изостало. Значи, проблем је био у нечем сасвим другом. Како дочарати на најбољи начин један такав догађај, који јесам по себи весео, опуштен и допушта импровизације с једне стране. Са друге стране, захтева и да се испоштујуодређени елементи, као што су различити обичаји, дух језика, менталитет оба народа. Трудили смо се да напишемо интересантан текст на оба језика, не превише дуг и са дозом хумора. Младожењина страна је говорила српски, а младина мађарски. Одређени моменти су били улепшани народном песмом и игром. Певале су се српске и мађарске сватовске песме, играо се моравац, ужичко коло и чардаш. Публика је с лакоћом разумела све и одлично је реаговала на сцене са игром, песмом и комичним репликама. Сви су били задовољни- публика, наши дивни глумци, гости, матуранти и на крају и ми, професори српског и мађарског језика, који смо са њима вежбали. После толико проба, решавања разних техничких проблема, поправљања оцена на крају школске године, умора- добили смо највећу награду. Смех и аплауз публике као подршку, и још важније, позитивну енергију лепог дружења. Заправо, после свих лепих тренутака, пуних догодовштина и оних лоших, пуних недоумице и треме када нешто не иде од руке, памти се управо то- смех, забављање током озбиљног рада, успех и дружење.